Džaba ustaje milijarda, ako ne ustaneš TI!
Ubeđujemo sebe da živimo u civilizaciji, da smo silno napredovali od pećinskog čoveka koji sa istim žarom lupa palicom plen koji lovi i ženu. A svakodnevno ratujemo, ubijamo se i nasilni smo jedini prema drugima. Po pravilu jači prema slabijima, moćniji prema manje moćnima. Seirimo se, kad možemo, čak i kada znamo da živimo u uređenom društvu, sa zakonima, propisima i podzakonskim aktima koji to ne dozvoljavaju.
Koji smo to mi?
Podaci pokazuju da je svaka treća žena u svetu prebijena, prisiljena na seksualni odnos ili je doživela neki vid zlostavljanja, a nasilnik je najčešće muškarac iz bliskog okruženja. Zastrašujuća statistika, koja nas tera da se naježimo i zapitamo. Koji smo to mi, ta druga trećina koja nasilje sprovodi?
Prošle godine u Srbiji je ubijena 21 žena. Koliko je onih koje su pretučene, koje su „odgurnute u predelu lica“, koje su sistematski fizički i psihički zlostavljane, silovane u vezi ili braku, koje trpe torturu godinama, kojima se spočitava da su ružne, glupe i bezvredne i koje žive u stalnom strahu od nasilnika?
Koliko je nasilnika koji u raznim oblicima – od masnih raspojasanih, pijanih, sociopatskih, do uglađenih, uvaženih, profesorskih njuški samozadovoljno u svojoj moći i iskaljivanju nad drugim bićem. Koliko je njih prezadovoljno što im zapravo niko ne može ništa. I kada dođe do prijave, ako je žrtva iz straha sama ne povuče, proces teče sporo, a pravda još sporije ili nikako, kazne su najčešće mizerne. Zapravo, takvi likovi su interesantni samo medijima, pre svega tabloidima i to samo kad dođe do tragedije. I to samo do sledeće, „zanimljvije“ tragedije.
I, ko tu treba da ustane?
• Nasilnici?
Teško, oni su jadnici koji potvrdu svoje veličine i komplekse leče na taj način.
• Žrtve?
Još teže. Njima je izlaz iz začaranog kruga nasilja teži od izlaska iz zatvora, naročito ako izostane podrška i pomoć okoline, od psihološke do ekonomske.
Ko treba da ustane?
• Država, najpre.
Znam da zvuči kao utopija, ali država koja nije u stanju da zaštiti svoje građane i niije u stanju da primenjuje već postojeće zakonske propise, teško da je uopšte država, a kamoli ona koja pretenduje da udje u EU.
• Profesionalci.
Kako je moguće da lekar, policajac, profesor ne reaguju kada primete nasilje u porodici? Oni su na to zakonom obavezni. Kako je moguće da policaja nasilniku kaže da se smiri a ženi da se „dozove sebi i ne izaziva ga“. Kako je moguće da čak 70 odsto medicinskih radnika, pokazuju podaci vojvođanskog Sekretarijata za zdravstvo, nadležnima ne prijavljuju takve slučajeve.
Ili, kako je to sjajno sročila Gordana Čomić „Svako nasilje je nemoralno, a jedino što je od toga nemoralnije jeste ćutanje o nasilju.“
Akcije poput „1 milijarda ustaje (One Billion Rising), najveće akcije protiv nasilja nad ženama u istoriji, su dobre. Ali, ne smeju da se sprovode jednom godišnje.
